* POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI *
POBOCZA - Èasopis za književnost i kulturu Istoène i Srednje Evrope         Broj 3-4 (37-38)
         Prosinac 2009
         ISSN 1505-1676
hrvatska književnost, hrvatska poezija

o autorki
nazad

Ivana Simiĉ Bodrožiĉ

* * *

Mogla sam se zaljubiti u tog starog Pjesnika
Dok je rukama po zraku objašnjavao urbanistički plan grada
Pretraživao je prstima džepove regija, sjedili smo blizu
Htjela sam se podmetnuti nekom u ljupkom parku
Pokazivao je prema gore, činilo se da ĉe pokret popratiti pucanj
S nekoga tornja, treskom je pustio šake na stol,
Pojavio se baš kada su mi laktovi trebali zagrebati po betonu,
Iznenada me primio za ruku i rekao:
Sada ti je valjda jasno zašto je centar još neobnovljen.

 

* * *

Dragi Bog prebiva u detalju,
ali mi veĉ dugo ne vodimo ljubav suvišnim pokretima.

Sjeĉaš li se kad si mi jedanput
otkrio krpelja na unutarnjoj strani bedra?

Uplašila sam se, ali ti napravio se sve, sve,
ulje, alkohol, tvoja slina, poljupci.

Od ničega se tada nije moglo umrijeti.

Sada je drugo.

Detalj prebiva u meni,
dragi Bog u njegovu minimalnom pokretu,
svjedoči Ga tvoj dlan na mom trbuhu.

Odgovaram za jedan cijeli svijet,
Svako jutro kad za sobom zatvoriš vrata,
stubište, vlak, posao.

Svijet i ja ostajemo sami umotani u malo
toplog pamuka i kože.

Čekamo da padne mrak
i čudo ponovnog susreta,

jer danas se od svega može…

 

* * *

Jutros su me iz kreveta digle trešnje,
Tko zna dokle bih se tako pretvarala da spavam,
Da se nisam sjetila njih, u frižideru na najdonjoj polici.
Stigle su jučer, samo za mene, donio ih je dečko
Koji je nekada bio zaljubljen u mene, a sada ima
Sina i ženu i neku zamršenu situaciju oko toga.
Zvao me je da siđem, dolje pred zgradu,
Nisam mogla jer je moje dijete spavalo, pa je on došao gore.
Poljubio me u obraz i dao mi punu vreĉu tamno crvenih trešanja,
Zvala sam ga da uđe, a ona je iz sobe zvala mama, mama…
Pitao me je kad se mislim udebljati i rekao da se
Uopĉe ne mijenjam, a ja sam se samo smijala.
Mislim da je još uvijek malo zaljubljen u mene,
Dok mi glatke trešnje pucaju pod zubima
I stvarno mi se čini da se nisam puno promijenila.
Sinoĉ dok smo ležali u krevetu pitala sam muža je li vidio
Koliko trešanja imamo u frižideru, rekao je da nije,
Ali ja sam mu svejedno ispričala kako sam ih dobila.
Rekao je super, a ja sam pitala ne bi li trebao biti ljubomoran,
Da je došao bez trešanja bio bih, odgovorio je.
Diže se, odlazi isključiti telefon, a onda me grli s leđa i ljubi u vrat,
Nad mene se nadvija sjena, neka žena ga zove, rano ujutro,
Nešto mu govori ili samo šuti, svi znamo da je luda,
Ali ja mislim da je možda malo zaljubljena u njega,
Zamišljam da se radi o kratko ošišanoj studentici
Ili sredovječnoj ženi koja nije ni znala da živi dok nije
Ugledala njega i to mi se sviđa, ali opet možda
Zato nije primijetio trešnje.

 

* * *

Prošli smo mrtvu pticu.
Kako se našla tamo, točno na bijeloj crti,
One bi trebale imati taj osjeĉaj,
Spasiti se nekako od kotača.
Kada vozim, tisuĉu puta, ti vrapci
Uvijek izrone na drugoj strani,
Nikada ne ostanu dolje.

Još jedna mrtva ptica

Nakon nekoliko kilometara u suprotnom traku.
To nije dobar znak
One bi trebale znati nekako.
Ne znam.
Danas je praznik, park je pun djece,
Djeca hrane ptice, ptica je puno,
Mrtvih je na cesti više nego obično.

Tračak nade.

Jel pada mrak, mama?
Prene me glas iza sebe.
Još malo, uskoro.
Ali nije sad, jel da nije? – pita.
Nije. – kažem.

 

Ivana Simiĉ Bodrožiĉ

nazad

hrvatska književnost, hrvatska poezija