* POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI *
POBOCZA - Èasopis za književnost i kulturu Istoène i Srednje Evrope         Broj 3-4 (37-38)
         DECEMBAR 2009
         ISSN 1505-1676
crnogorska književnost, crnogorska poezija

o autoru
nazad

Boris Jovanoviĉ Kastel

Košulja

Pred osvajačima
mlada zidina
košulju raskopčala.
Južni grad bez odbrane
sa pjacama naranči, zvonima
pozlate i golim kipovima u pokretu,
vojsku krvavih očiju
u neimare pretvori.
Kad košulju zidine poklonim njoj
- da me ne može upitomiti -
osvojiĉu je za tren.

 

Ronilac

Dok je tražio topove i dnevnik
sa potonule lađe vojvotkinje od Napulja,
dragulje u mulju, svete prstenove,
kompas za Argo, venecijansko
ogledalo da progleda u sebe –
izronio je suv, bez kapi vode na uniformi.
Prezren od vode,
molitvama, jevanđeljem i pričesnim
kolačiĉima neutješen,
nijem, brojeĉi talase
za drugi dokaz postojanja boga
nije znao.

Blagovijesti 2005.

 

Putevi

Pratim kardiogram, put srca
izlaz iz lavirinta gdje cipele
pune pustinjskog pijeska tražim,
putanja klatna od lijeve obale
do desne dojke
glas vapijuĉeg u potpalublju mjeri.
Srce sam davno morskim nemanima
hitnuo da uzvišene opsjene odagnam,
tvoje ĉe, poistovjeĉeno sa ljudima,
izbaciti na žale
talase da ne otruje.
Eno, pogledaj, odlazi more
iz paučine lavirinta putem kardiograma
u pehar bezdani, mirno,
slobodnije od slobode, tišinom zarobljeno.
Ovdje se više ne nazdravlja ni prvom
plaču Sola, od predugog pijanstva
pehari miruju...
Bar morski putevi ostaĉe spokojni.

16. oktobar 2004.

 

Nepokorenost talasa

Dok more huči
naš razgovor je molitva.
Ako ikada govor mora zamre
i mi ĉemo zaĉutati,
grliti se na glas, ĉuteĉi molitvu.
Šta je više ostalo za reĉi
kad pogrbljeni talasi odu u penziju.
Mahni im, zavidi na smrti,
čestitaj im uz naklon
jer brodove jezive Janusove đece,
alegrične na more,
na naše plaže
nijesu željeli nanijeti.

30. avgust 2009.

 

Plavost

Čistije od duše laneta,
romantičar i vitez mistika Novalis
sanjao je Plavi cvijet,
prešao rubikon sna
grijuĉi martel na vatri nedostižnog.
Naivnije od dječaka na magarcu
u trebinjskom polju ili avliji pod lozom
zaljubljenog u Sofiju Loren,
čistiji od naravoučenija basni,
sanjao sam plavo more,
talasima sa lica ratne boje
dokučivog ispirao.
Opijen morem i vodozeman,
plavog lica, pred auditorijumom
riba, školjki, sirena i skeleta mornara
čitam pjesmu o grofu
najbližem ostvarenju snova.
Gledaju zađuđeno željni sadržaja
ove pjesme koju nikad neĉe čuti.
Dok Novalisu martel i dalje dosipaju -
dosanjanog sna i omoren
zemlji se ne vraĉam više.

19.mart 2007.

 

Najveĉa luka

Lovci na tune u Atlantiku
i mornari bolesni od svraba nostalgije
na ledolomcima Arktika,
po dolasku u Gibraltar ogrijani jezom,
pričali su da veĉu luku
od Đoje Tauro, u Ređo Kalabriji,
na Mediteranu, svijet još nije vidio.
Crnim maramama zabrađene
za braĉom i muževima narkodilerima,
naborane brojeĉi zrnove nara na pragovima,
gospođe iz luke Tauro šaputale su
da su mnoge luke na Arktiku, u kojima
nikad nijesu bile, veĉe od njihove –
po pjesmi, trkama jedrilica,
lučkoj muzici i bidermajerima.
Ali, zašto ucviljene gospe to govore
kad njihove crne marame
potapam u more
od soli da pobijele.
Daĉu ih majki, iako za njihovu luku ne zna –
da vjenčanice sašije.

 

Mandarine

U njenoj trošnoj kuĉi na selu
između Dubrovnika i Trebinja
proveli su vreo vikend krajem jula.
Upisala je medicinu u inostranstvu
i nije se željela vraĉati na jug.
Iznijevši oval od stakla sa Murana
pun tropskog voĉa
i, prekrstivši tek depilirane noge,
ispričala je –
Baš kao i astrološki znaci,
što vi pjesnici ili sveštenici znate,
više od svega, grudi ističu karakter žene.
One sa grudima u obliku lubenice
su razmažene, halapljive i frigidne.
Limunovi pod majicom mirišu na humor.
Ovalne dišu romantično i inteligentne su.
One u obliku grejpfruta izbjegavaju seks.
Moja prijateljica sa narančama u grudnjaku
brbljiva je dok moje grudi – kao što vidiš –
slične mandarinama odaju nimfomanku.
Provjeri sve u knjizi Pjetra Lorencionea,
ako želiš...

U njenoj trošnoj kuĉi
više nije bilo nikoga.
I pauci su raspleli mreže.
Ona je veĉ na završnoj godini
studija medicine van Mediterana.
On je još traži bez uspjeha
noseĉi korpu tropskog voĉa
na željezničkim stanicama sablasne Evrope.
Zaboravila je mandarine.

22. X 2007.

 

Afrodizijak

Popij nekoliko svježih školjki
iz Jadranskog mora, zorom,
pokucaj na moja vrata
ili otvori sam ako zaspim,

pisalo je na ceduljici u sandučetu
od nečitko potpisane djevojke
bez adrese.
Afrodizijak mu je suvišan.
Nije je tražio.
Ustao je zorom, bakljom osvijetlio
more, osveštao ga šutnjom i
školjke iz džepa vratio u pliĉak.
Između svoje djece
i potomstva školjki
izabrao je opstanak.
Djevojka, sada naborana žena,
negdje na kontinentu, ima dvoje
djece i ne piše nikome.
Njegovo potomstvo u moru,
na grudima plesačica i svetilištima
ne stari i nema broja.
Bez afrodizijaka.

Lučindan 2007.

 

More pred Bečiĉima

Poput zastave s malteškim krstom,
probijeno zrakama sunca
zaslijepljuješ da ne vidimo
istoriju ništavila i prolaznost.
Spasitelju.
A, opet, vučeš nas u svoje virove
bjesnije od Mojsijevog otvaranja
pučine štapom
da ne vidimo slobodu ljubavi,
osim prema tebi.
Nitkove.

6. decembar 2007.
Hotel The Queen of Montenegro

 

Književno veče

Kad ga je na književnoj večeri
u Baru ženski dio publike pitao–
Zašto stalno taj Mediteran?!
Preĉutao je odgovor,
uzeo svoje knjige i gađao ih.
Odjednom su mokre i slane
djevojke dobile peraja i zaplivale,
pitavši ga –
Zašto baš sada odlaziš
vozom na kontinent?!

Ostani!
Rod smo.

ljeto 2009

 

Boris Jovanoviĉ Kastel

nazad

crnogorska književnost, crnogorska poezija