* POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI *
POBOCZA - Časopis za književnost i kulturu Istočne i Srednje Evrope         Broj 3-4 (37-38)
         DECEMBAR 2009
         ISSN 1505-1676
češka književnost, češka poezija

o autorki
o prevoditelki
nazad

Ева Кошинска

стање нула

мислила сам цело пре подне на воду
али врућина је надвладала сваки покрет
све док нисам престала да дишем

воћњак осушен до пуцања. жене испод дрвећа
као нагореле крушке. стање нула. стање без терета.

чекала сам олују.
али никакви громови нису одјекивали скученом собом.

чекала сам. а на прозору мраз.
а у фрижидеру земља. А

сећање на љубав из Италије ометало је
миран ток ноћи...

 

Зона немира

Врат се топи од летње омаре,
прабаба баје над перјем а у левој руци -
оштрица секире. Затварам очи – врућина
летњег дана. Живот села.
Заустављено време.

И магла. Одједном магла. Три цркве
тону. Верник на прагу у нама буди
демоне. Провалија града све је већа. Ехо
гаврана. Напуштена кула полако нестаје у земљи.
И магла. Остају уста – пуцањ у лудачку ноћ.

Много година ишла је ноћу око куће
у којој дечак сваки пут заспи при читању књиге
његова искривљена силуета сија селом
стојим тамо сатима
без назнаке говора - без назнаке

Јутро.
Чудновата секунда отворених очију
пијани типови на ћошку урличу
нешто о спасењу света
повраћа ми се од светла испод завесе
од гласне музике из ходника
од хладне руке стављене на наслон
која ионако никоме не припада.
Кула је јуче нестала. Провалија је све већа.
Град тоне. Град то не.

-

Вратови се топе од летње омаре
На фрижидеру порука –
не једите лед!
То га ја отимам
за унутрашње хлађење.
Реч, која је напала усну дупљину
у веце шољи – као управо изречено
пророчанство.
Највероватније ћу то преживети.
Зовем мајку. Да је веш избељен.
Живот села. Живот града.
Туристи шкљоцају блицевима
стојим усред масе
чекам на олујне кише.

 

Ко је разбио огледало?

I.

То ти – усред комешања црних улица
ти тапкаш непрепознат
док у каналима твојег другог лица
припремају напад
напашће град безбојном масом

 

II.

Била је ноћ. Када си видео своје кости
на зиду да укрштеницу чине
а решење лежало ти је у бојазни
и могло је да се проговори
само се глас променио у Годоа
који дошао није – то све си и очекивао
давно пре него што сам питала

 

III.

Путем надоле приметио си мушкарца
са заштитном маском преко лица
чистио је град од корова
на тебе ипак није подигао руку
чудноват робот без црта
а ипак тај длан
тако људски, топао на даљину
викао је твоје име

 

IV.

земља. И у том трену
тако окрутно тврда
да би се сажалили
да би се сажалили
да само јесу
црни талас града ипак узима све
и мир у мору светла
топи се са нама
земљо – јед
земљо – кужни
усред приручне апокалипсе
девојка која наглас чита историју Чешке

 

V.

«Скаменили смо се!» констатује мама
када ујутру повлачи завесе
иза прозора ледена равница и даље ништа
тачка усред реченице
једина је која нас веже
ништа као мој симптом
вичем на ходнику
истовремено комшиница се моли
блажени да си оче наш
блажена да си технико
блажена да си

 

VI.

та животиња је разбила огледало!
Соба покривена стаклом
стакло на твом језику
скоро те видим
директно из утробе
сива магла диже се изнад шуме
ужас угашених лица ...

 

Воћњак

Има дана. Када је грло превише уско да се прогута
тај страшан укус долазећег лета
рећи да сам код куће, ноћу се окренути
на леви бок, прозори још су осветљени, тиха четврт
руке које лупају у зид. Све то. Мушкарац који
чита у тами бајку девојци из суседне куће.

то све. и ништа иза радње.

као да не постоји друга могућност
осим гледати комшију
стаклених очију
шта ме брига за њега
каже жена дивних руку
забоде нос у књигу
и да је луд
и да је

још толико – у граду маски
Праг уместо Венеције
беконачан карневал усковитлао се улицама
бити као острво усред
тупог мора

звати бродоломца
звати ...

усред ноћне баште
образ осушити светлом
месеца. пустити да те повуче
зид који пада.

 

Ева Кошинска
sa češkog prevela Sandra Vlainić

nazad

češka književnost, češka poezija