* POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI *
POBOCZA - Èasopis za književnost i kulturu Istoène i Srednje Evrope         Broj 3-4 (37-38)
         DECEMBAR 2009
         ISSN 1505-1676
srpska književnost, srpska poezija

o autoru
nazad

Milan Dobričiĉ

Rupa u svetlu

Gledam
Iz rupe u svetlu izleĉe horda
Drugi svet je izašao iz snova
I uzima nas
Najzad
Gledam
I znam njihova uplašena lica
Dok smo mi napadali njihovu slobodu

 

Prolaz

Idem po ledu, na vetru,
i propadam kroz rupu.
Prihvata me voda, grli,
i zatvara nebo nad glavom.
Plutam u mraku, hladnoĉi,
i čekam sledeĉi prolaz.

 

Kazna

Negde, u daljinama tuđim,
biju doboši prevučeni u crno.

Hladan vazduh vije na bregu
između suvog drveta i mene.

Vazduh ispunjava napetost golog,
nesreĉa kletnika i strah zlog.

Moje disanje – hladan vetar vije,
bat srca – doboš prevučen u crno.

 

*

Barjak sam
iz haosa
izneo na breg
zabo ga u zemlju
naslonio se na njega.

Čiji god vetar da dune
vijoriĉe se moj steg.

 

*

Stajao je sam, sa njom,
i gledao je svojim blagim očima
do kojih su uvek dopirali samo pokreti;
gledao ju je mirnu, stopljenu sa senkom.
Njegovi su pokreti sada bili laki, gurani vetrom,
njihov smisao ležao je u poljani opijenoj suncem;
i ona je bila radosna, smejala se lako,
onako kako se on,
duhoviti nemi mladiĉ,
nikada nasmejao nije.

 

*

Završetak zvuči
kao zvuk grudve
koja suvo udara u drvo
i raspršuje se.
Nakon tog pucnja koga ne prati eho
još nedoživljene uspomene
zaustavljaju svoj hod iz buduĉnosti,
otvarajuĉi vrata u krug mrtvih mesta
i njihovih senki koje se smeju sa lica
onih koji prave gužvu
u onome što zovu životom.
Samo ponekad naiđe neki mali talas,
koji zatekne, ne novinom, veĉ baš poznatim,
davno potisnutim pod jastuk običnog.
Tada pomisliš da te neko traži.

 

Zgažena ruža

Posle dugih kiša
koje je vetar doveo da ožive
nas zaboravljene ovde u dnu svakog dana,
posle buke i sreĉe kruženja u mestu,
neko slučajno ispusti ružu na pločnik,
neko drugi je slučajno zgazi,
ona kiša jedva uspe da okvasi latice
koje su maločas divno mirisale,
a sada su krhotine,
i to kao da sve promeni,
uzbudi nove oblake i skrivene vetrove,
i kiše što donose još manje svežine,
a možda sve i ostane isto,
mada je neko izgubio svoju ružu,
neko je zgazio,
svejedno da li je to jedan te isti čovek.

 

Sokratova smrt

U tom trenutku,
kao i u mnogim nemim u životu,
izgledaš kao običan sedi starac,
u tom poslednjem trenutku,
izgledaš kao običan starac,
mnogim nemim u tvom životu,
izgledaš slabo, starče,
izgledaš u tom trenutku
baš kao starac
nedostojan otrova.

 

Mikelanđelova smrt

Zaspao
na skelama.

I u mraku
postoje boje.
I bojovnici.

Iz ruke nad dubinom,
sa četkice,
kaplje boja i oslikava
stope vernika.

Brat Juda nudi
svoje talire.

Avelj je zaspao
u visini.

 

Don Kihotova smrt

Oglodani ratniče
u košulji sa rukavima
što ti konja sapliĉu

Koga oslobađaš?
Kreĉeš se među onima
koje prevazilaziš
svojim ludilom.

Vezaĉe ti rukave u čvor
Prizivaĉe te k sebi
kao da si negde drugde

Koga spašavaš?
Umreĉeš u trenu
a njih ĉe mleti
oštri kraci
divova na vetru.

 

*

Život ti zavisi
od prikradanja.
Moraš biti tih.
Ma, nečujan!
Jer! Jer,
čuvari ruševina
nikada ne spavaju
(ipak, zbog toga postoje),
i ako te čuju...
u njima proradi zver stražara
(veoma važnih ljudi!),
i onda im možeš vikati da su
inkvizitori i konkvistadori,
i konkvizitori i inkvistadori,
ništa...
ne vredi.
Ti si samo prestupnik,
jedna od žrtvi njihovog posla.
Kažem ti, život ti zavisi
od prikradanja.

 

Milan Dobričiĉ

nazad

srpska književnost, srpska poezija