* POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI *
POBOCZA - Časopis za književnost i kulturu Istočne i Srednje Evrope         Broj 3-4 (37-38)
         DECEMBAR 2009
         ISSN 1505-1676
bosanska književnost, bosanska poezija

o autoru
nazad

Predrag Bjelošević

У јату комараца препознао сам брата

У јату комараца препознао сам брата
у јату љутих комараца истицао се
у јату комараца што несносно зујали су врх носа

Први је долетио под моју свјетиљку
први се опекао о њену ужарену масу
први пљунуо на наше заједничко огледало
                  Свјетлост
што дан само на тренутак чини видљивим

У јату комараца препознао сам брата
у јату промрзлих комараца поред ријеке
у јату слијепих комараца истицао се
ћутањем

Не размишљајући о посљедицама
раширио сам руке
раскопчао кошуљу
у жељи да загрлим само њега
само њега једнога да оживим

И већ истога часа слијепи су чувари ријеке
опијени мојом људском крвљу
лежали под ногама
с посмртним напором крв одузимали су једни другима

Једино њега моја крв није могла да обоји
једино на њега није дјеловао мој отров
једино је он моју крв испљунуо у ријеку
и као да се ништа није догодило
почео да зуји сам на другој страни обале

Данас сам поново поред ријеке
иза мене су године вијекови несхватања
рибе ме са страхопоштовањем мотре испод седре
птице са грана поздрављају топлим изметом
али ја нисам несрећан због тога
знам да је на другој обали мој брат
истим ћутањем предајемо се лову
а вода која нас наизглед дијели
-жубором- још чвршће повезује наше обале

 

Птица са прапорцима

Кад би прелетјела изнад куће
чинило ми се да је небо кратко
а њена брза сјенка огромна

- То је птица са прапорцима
говрио ми је на уво отац
Не гледај је толиким очима
могла би гнијездо направити у поткровљу
и већ сутра
јато птица
поразило би њену љепоту

а хорска пјесма је тужна пјесма
лет у јату одраз немоћи
пажљиво се дигни са њене сјенке
нека слободно лети
препарирана крила чине небо бесмисленим

 

Повратак унапријед

Идем унатраг
можда кроз зид можда изван времена
све што стоји иза мене
и није нека запрека
само људи нека су на оку

Гологлав уклањам се сунцу
усијано чело освјетљава пут којим идем
свјестан да од мојих корака зависи
којом брзином ће се окретати Земља
да од мојих наопаких мисли зависи
њена безбједност и љепота

Идућ унатраг све што ми је било далеко
као да постаје ближе и блиско

О како је прозирно дрво
са густом крошњом митских имена
о како је свијетло дијете
што га удара цокулом у подножје
гдје је најосјетљивије

Ја непрестано идем унатраг
зато мој сан не можете прекинути
као лошу телевизијску драму
или као кончић пресјећи маказама
док слијепо јурите напријед
са завежљајем снова у наручју
из којих вас залуд упозоравам
на Себе на Нас на Оне који долазе

 

Петак

Ако ме неко тог дана примијети
нека ми слободно приђе и подсј
ети да је Петак и да сам два нар
една дана слободан да будем св
ој и мртав за околину Захваљују
ћи тој пажњи можда ћу већ сутр
а озарен суботом славити и у не
дјељу и то све због мајчице ноћ
и која ме сваке суботе чека раш
ирених руку и на звјезданом ћи
лиму држи до јутра да бих јој по
ко зна који пут причао успаванк
у о Петку у ког искрено вјерујем
јер је одувијек за мене имао најв
ише људског разумијевања мада
сви тврде да је четвртаст ћошкас
                           т црн и да не слути добру +++++

 

Бити човјек, форма, пјесма

Бити човјек – омогућити пјесми
да се испољи кроз најразличитије форме

Бити форма – недовољно за пјесму
неразумно за човјека

Бити пјесма – надвисити човјека
изаћи из форме

 

Predrag Bjelošević

nazad

bosanska književnost, bosanska poezija