* POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI *
POBOCZA - Časopis za književnost i kulturu Istočne i Srednje Evrope         Broj 3-4 (37-38)
         DECEMBAR 2009
         ISSN 1505-1676
češka književnost, češka poezija

o autoru
o prevoditelk
nazad

Петр Штенгл

Огласна табла

Доле, у приземљу, виси огласна табла. Свозил се наљутио и закачио следеће:
Људи у згради, не зајебавајте ме с незатварањем улазних врата. Ако некога ухватим, шутнућу га у дупе. Тиче се само оних који то никако да схвате. Па, зар је проблем затворити. Схватите, ради се о нашој сигурности против крађа и бескућника. Свозил

С времена на време, сретнем Свозила и видим га како псује код незатворeних врата:
Ма, то није могуће! Ови људи су тотални идиоти!

С времена на време сретнем Свозилову жену. Никада не закључава. Ја сāм, сваки пут, тајно, закачим на огласну таблу песму недеље. Сваки пут је неко скине.

 

Опа-цупа

Ако кажем таласи, онда телевизијски. Запљускују мозак. Ето, отуда облине и бразде. Облине и бразде. Стално понављај: облине и бразде. Не престај да понављаш. Проломи таласе. Гледај, гледај и понављај. Нема везе што не разумеш. То и не може да се разуме. Главно је да стално понављаш: облине и бразде, гледај, гледај. Можеш притом и да се ритмички клатиш и певаш хопа-цупа. Можеш с времена на време и да бациш поглед на светионик. Можеш и да убедиш себе да ћеш једном прочитати ту гомилу књига која ти се скупља код кревета. Кад, на пример, будеш лежао сломљене ноге. Сломићеш ногу само да би могао да прочиташ књиге. То не може да се разуме. Направи заштитну кацигу од станиола од чоколаде. Проломићеш таласе. Немој се трудити да пливаш. Знаш, ваљда, да немамо никакво море. Када се отопе глечери, и ниво мора се подигне, сви ће носити заштитне кациге од омота од чоколаде. Али сада нико то не разуме. Нема разлога. Хопа-цупа.

 

Седели смо пре почетка читања.

Дошао је момак, узео са стола збирку, прелистао.
«То је поезија?», питао је.
«Да», рекли смо.
«Ко је то написао?», хтео је да зна.
«Ја», признао је песник Хејатко.
«Ви испаштате?», занимало је момка.
«Зашто и због чега?»
«За све људе.»
«Стварно? И за мене?», рекао је наметљиви момак.
«Да, стварно! И за вас!», уверио га је песник Хејатко.
Момак је заклопио збирку, вратио је на сто и отишао.
«Да, стварно и за њега!», трудио се Хејатко.
«Ма, јасно», рекли смо.

 

Седео сам сакривен у жбуњу

код трамвајске станице. У обе руке пола литре алкохола. Киоск с храном на углу. Па шта, платићу сутра. Сада сам био невидљив и седео у жбуњу. Људи су гледали кроз ретко лишће и говорили: шта је то за птичицу? Шта то смера? Али, ја ништа нисам смерао. Само сам хтео да седим у жбуњу код трамвајске станице, да пијем на миру своје пиће и да будем невидљив. Зато што на невидљивог човека остали не бацају погледе пуне мржње. Зато што је за невидљивог човека осталима свеједно. Зато што за њега нико не зна. Зато што невидљивих људи могу да буду пуна жбуња код трамвајских станица. Пуне улице и станови, а да за њих нико не зна. Зато што невидљиви људи не могу да, у продавници на углу, сакривају секиру, немају ни право гласа. Зато што на тужне невидљиве пијанице код куће не чекају тужне жене. Ако уопште на њих било ко још увек чека. Фарови аутомобила почели су да осветљавају жбуње, а ја сам и даље био невидљив. Флаше од пола литра празне. Онда је дошао трамвај. Празан. Ушао сам и кренуо ка кући, својој жени, за коју сам био невидљив.

 

Знате, данас је то све сумњива бранша!

Куда иде овај свет? Ко то зна? Деца стално пишу Божић Бати. Од хлеба се месе мале фигуре. Само што се у њих удахне живот, већ јуре на посао, већ туцају, већ се опијају.
Неке падну на нос, у бару, отопе се и у њима уживају заражени голубови. Никоме не падне на памет да од теста меси голубове, док још лете.

 

Много стара,

много ружна. Седели су заједно на степеницама. На очупаном травњаку ваљала су се деца. Испод степеница врвело је од пацова. Плашила их се. Седели су и грејали се на сунцу. Сваки пут је сео до ње и говорио тако да се много пута расплакала. И одједном, као да се није знало шта даље, ни пацови нису знали куда даље, па су се, за сваки слуај, стално множили и степенице нису знале куда где, па су за сваки случај негде водиле.

 

Веш на жици

огромне фигуре постељина су се пробудиле, и без оклевања, као и увек, иду по мене. Црна фигура у скоку маши ме за центиметар и мења се у ноћни сточић.
То би била ноћ.
У хладном аутобусу, надркани шофер греје само код себе у кабини. Цртам по стаклу кружић. Остаје тамо две, три станице а онда нестаје.
То било јутро.
За два сата се раздани, и све фигуре се дефинитно мењају у намештај. Нарочито, ноћни сточићи биће дисциплиновани. Шоферу ће бити претопло.
Почиње да пада мрак, веш на жици још се није осушио. Ноћни сточић почиње нервозно да се премешта с ноге на ногу. Седим код прозора одлучан да не заспим. Прстом цртам кружић. Још увек је тамо. Не нестаје. Будале бацају петарде. Да ли је ово неки рат на који смо већ навикли? Једноставно, то иде једно с другим. Експлозије.
То би био Божић.

 

Градски уметници знају,

шта је за бетон најбоље. Градски полицајци исто. Само бетон не зна, зато иде код психијатра. Плишани меда има неиздржљиво беснило, или невероватну депресију, у самопослузи у регалу поред бомбона. Нека мајка ће купити медицу свом неуротичном детету, дојеном бетоном. И тако, прве ноћи меда ће изгубити очи. Али, шта, депресија је много гора ствар него некакво око. За смиривање константне жеље одлично ће послужити уши. Чему служе очи, кад ноћу ионако ништа не може да се види, што за зграде не важи. У њима, аутомобили иду по крову. И тако, мали неуротик, с депресивним медом, улази у прва кола која се зауставе. Шофер нагази и сви се претварају у кашу, код најближег бетонског зида. И само што је хладно-топлим млазевима цревом састружу, већ се на њих баца следећи уметник са спрејевима.

 

Седели су у кругу

и знали су да су добри. Узајамно су се оцењивали и стварно су били добри. Понекад је неко страни почео да обилази круг. Они би се мало збили и направили место, али не много, само мали простор, тачно, да тај пешак стане. Па, онда након око сата ћутања, дуже то углавном нико није издржао, пешак би устао и отишао. Онда би се опет мало раширили, како би простор нестао, и стварно су били добри.

 

Кнедла обична

традиционални домаћи чешки Хонза у праху. Бољшевик велелепан. И политичари су наводно, само људи.

У забавне хонорације убрајао се и недељни одлазак у завод за умоболне, и за умерено мито, пуштање запосленог да штићенике у кавезима разбесни до бесвести.

И зашто људи не читају поезију. И то су само људи. Зар је ово нека песма? Па, то се чак ни не римује!
Коло, равно, говно,
коло иде равно
равно на то говно ...

Изабери пол за овај дан!

Шта то ту куцка? Темпирана бомба. Минут тишине. Чекај, мислиш да ће то, оно, стварно да пукне? Јеси пао на теме, а?

Добро залупати. Бум, бум, бум! Ипак је Нова година, ааајмо!

Или тако некако.

Главно је не избламирати се. Када су се потписници Повеље 77 парафирали, није било камера. Било нам је 17 година, имали смо групу и правили концерте у подруму
изгорелог Сајма.

Када су уметници потписивали антиповељу, гледао сам то на телевизији. И ја сам био уметник, па је за мном дошао предавач и рекао:
«Не прави глупости, потпиши се, да завршиш!»
Учење ме није занимало. Потписао сам. У професији сам већ 30 година. Не занима ме то.

Ја сам чист! Ја сам из Оломоуца, а ја сам Пражанин.

То је већ позната песма. Све је то већ било. Побогу, па зар не умете да измислите нешто ново?

Уметност је мртва.

Бич у десној, шећер у левој. Упуцао сам веверицу, пио сам, малтеретирао сина и супругу. Насиље у породици, психички терор.
Дајте овамо ореол!

Знате шта је заправо најбитније? Опраштање!

Досада! Баљезгарије! Нигде никаква слика песничка! Све сама реклама. Да ли је реклама уметност?

Дакле, ја у овоме не желим да учествујем! Упуцао сам веверицу, пи... .

Завежи, алибисто!

У десној шећер, у левој бич. Глад је само жеђ у другом оделу. Бог с нама и брзо што даље! Не откривај нам се овде, ти бивши егзибиционистички јадниче! Ја сам за време комуниста одлежао пет година у ћузи!

А ја највише волим стрипове.

Највећа свиња је држава! Највећа држава је свиња!
«Али, душо, зар држава има ножице и ручице? Њих има само прасенце.»
«И ручице?» «Ма, дај. Прасенце има само ножице. Иако, можда једном...»

Бичем су се бичевали, шећером шећерили, а бубице су под смреком спавале, спавале...

Моја драга Сели
«А ко је била та Сели?»
«Па, биле једном три сестре: Либуша, Тета и Сели.»

Тачан одговор пошаљите СМС поруком на број 12345 у облику шта си хонзо опет појео и освојите чак милион круна!

И никада другачије!

 

Мамут

Свако има у хладњаку свога мамута
Сасвим тачно се не зна,
зашто су мамути збрисали,
зато хладњак је сигурица
Можда једина, од мамута проверена

Где си, мамуте?
Тако се виче у хладњак
Вреди ли живота бити у небити, мамуте?

Судбинске случајности:
смрзнути грашак, кукуруз, јагоде

Марице,
скоро свако данас ти се с јагодама смеје
али, мамут, Марице, где је?

 

Ако имамо поверења у зеленог човечуљка

можемо смело да искорачимо!
Ау! Зелени човечуљак је права свиња!
Зелени човечуљак није исто што и зелени круг.
Зелени круг се окреће, ооокреће,
упишани човечуљак никада не направи ни корак.
Само подстиче.
Круг ооокреће,
човечуљак хи, хи, кикоће.
И колико је градова где се ооокреће и хи, хи, кикоће!
Сва деца за руку са било ким
чекају зеленог човечуљка.
Некоме то пође за руком све до одраслих година
неко не дочека ни до најдаље смрти.
Хи, хи, хи!

 

Колико пута морамо да нашкодимо животињи
да престане да нам верује.

Фигурице Трнке изгубиле су у неравноправној борби с фигурицама Дизнија. Цртани порно филмови са Снежаном и патуљцима. Ови од Трнке нису ни пробали. Као и увек, у свему заостајемо за светом. Највећи песници постају пискарала жуте штампе: бизаран секс дубокоморских сисара. Пионири ултраселебритарне масмодерне. Грађани су испали из игре. Експлодирали су након прекомерног ждрања гранула.

Сви пушачи одједном су престали да пуше. Сви алкохоличари престали су одједном да пију. Сви овисници о дрогама почели су из дана у дан стопостотно да апстинирају. Од свих проститутки постали су мушкарци, а од свих мушких проситутки постале су дебељуце баздећих пазуха, смрдљивих ногу и поквареног задаха. Поезија је изгубила своју функцију и значај. Из разбацаних најбољих глава своје генерације истицали су испрани мозгови. Ејакулат патуљка Прљавка пао је на чело принцу Бајаји.

 

Петр Штенгл
sa češkog prevela Sandra Vlainić

nazad

češka književnost, češka poezija