* POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI *
POBOCZA - Časopis za književnost i kulturu Istočne i Srednje Evrope         Broj 3-4 (37-38)
         DECEMBAR 2009
         ISSN 1505-1676
slovačka književnost, slovačka poezija

o autoru
o prevoditelki
nazad

Рудолф Јуролек

Заокружено

...

Шта пронаћи, какву још лепоту,
какву радост?
Све десило се већ.

А, ипак идем,
да пронађем већ прошло:

снег, још бео,
сенку дрвета, још увек брижну,
мој дах, још увек топао:

прошлост, још увек способну
за садашњост,

песму, још увек способну
за живот.

 

...

Тако сам тужан,
да бих хтео да загрлим
празно.

Тако сам тужан,
да не знам шта да радим
и куда да кренем.

Тако сам тужан
да у устима не могу
ни реч да задржим.

Тако сам тужан,
да сам морао да запалим ватру:
нека и љубав гори.

 

...

Некада више немам снаге: најрадије
бих легао у траву и стопио се
са земљом и небом.
Не постојати – како би то било боговски!
Иако је људски.

 

...

Ветар носи изнад поља беле латице с процветалих врба.
Падају свуда и губе се, иако у себи носе
сву лепоту света.

Колико снова се изјалови,
само зато што се реалност света с њима не слаже.

Али снови се неуморно враћају,
досетљиви, мењају облик, пермутирају,
у новом и новом покушају за вечношћу.

 

...

Гле: словачки песник.
То мало, јадно ништа.
Ни пас за њим да залаје.
Ни мува на њега да стане.
Савршена мимикрија празноће.
А ипак, гле, како је жилав!

 

...

«Ово је врх живота,»
каже једна Португалка Софија,
и даље тражи, али не налази, пут до раја.

Када на то мислим, пали сунце
мирише ужарени асфалт,
невероватног су укуса шумске јагоде
а у сенци старог дрвећа
благо хлади поветарац.

Рај нам некада промакне за делић стварности,
за протон сјаја који недостаје.

 

...

Шта радим, кад ништа не радим.
На пример.
Чешкам се иза ува.
Размишљам. Само тако. О томе, шта ми прво падне на памет.
Дувам нос у изгужвану марамицу.
Полако корачам пољским путем.
Срећем групу италијанских туриста и туристкиња.
Једној, у мајици боје грашка, осмехујем се.
И она мени.
То је све.

Аха, стварност је и ту,
испод масивног листопадног дрвећа и јелки,
у треперавом сјају лета: мој живот.
Ту сам и ништа немам да додам.
Постојање је савршено заокружено.

 

...

Шта тамо по целе дане радиш? Питају.
Пењем се на планине, одговарам,
једем шумске јагоде,
посматрам ливаде и небо –
и срећан сам.
Шта више за свет могу да учиним?

 

Рудолф Јуролек
sa slovačkog prevela Sandra Vlainić

nazad

slovačka književnost, slovačka poezija