* POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI *
POBOCZA - Èasopis za književnost i kulturu Istoène i Srednje Evrope         Broj 3-4 (37-38)
         DECEMBAR 2009
         ISSN 1505-1676
poljska književnost, poljska poezija

o autoru
o prevoditelu
nazad

Šimon Babuhovski

Jutro u Vezelaju

ustao u pet i petnaest da preteknem sunce
uska ulica uvlačila se medju drevne domove
ptice su se krile u rešetkama na krovovima – njihovi gasovi
probuđeni predoseĉajem prelazili su u uzbunu

a kada sam sa vrha obuhvatio horizont
činilo mi se da vrište sve šume sveta
i samo su ljudi spavali snom grešnika
ostatak planete drhtao je pred dolaskom Gospoda

nije bilo izlaska sunca – sakrilo se za oblake
nisi tako lak, ne daš se uhvatiti
čak su i ptice uĉutaje – sada grgolji grad
razočarani Japanac sklanja fotoaparat

 

Ples

postojiš – znam da si tu – ne kriješ se Bože
lovio sam te od kad si ranom zorom
ušao kroz odškrinuta vrata automobila
i pobegao kroz prozor – išao sam po pesku
tražeĉi tvoje tragove, na utabanoj zemlji
među ktričnjacima su lutale moje stope
do mesta gde je kamen sekao reku na dronjke
i gde su tkaninu neba parali avioni

sa brda je posmatrao manastir merio strašnim pogledom
okolinu presečenu mutnim ogledalom Vistule
okrutno srce zvona budilo je nemir
drhtaj je lutao po zidovima a u crkvenoj tišini
čulo se nervozno zujanje sijalica –
iznenada hor je potekao lagano i meko
lica monaha blistala su jače nakon svake reči
slaba svetla glasova razbijala su tamu

nakon izlaska iz crkve hiljade malih svetala
crno nebo po kome plove zlatne ribe
pojedinačne reči lovljene iz tame
freze isčupane iz knjiga fragmenti molitvi
ptica uzleĉe da bi se utopila u crnilo
još na tren taj zvuk treperi u nama
a onda sve utihne – samo mi jesmo
kao ramovi bez slika kao note bez ključa

 

Fuerteventura

izbačeni iz vulkana na peščanu plažu
u senci palmi u veštačkom raju i blagom neradu
ležimo venčani tu nad okeanom
i u njegovom mekom šumu slavimo bučno
pola kilometra dalje stvarni je život:
brda ohladjene lave mesečev pejzaž
rdja zlato med i crvenilo – pustinjski pašnjaci
na kojima ĉe samo koze naĉi nešto za sebe

juče smo putovali – hrabri nissan micra
nosio nas je preko okrutnog ostrva po ostacima asfalta
volan se predavao tvojim rukama
ali moje oči su pratile mapu
dakle putovaĉemo tako – preko peska kroz oaze
postavljaĉemo nove puteve definisati stanice
sa druge strane očiju videĉemo red vožnje
noĉiĉemo u našim telima stanovati u našim čežnjama

 

Burma

tog popodneva zemlja je šikljala proleĉem –
fleke svetlog zelenila belina breza trka cveĉa
i samo je nepregledan bunar tamnih jela
šaputao: evo velike tajne šume
od Katovica do Opola njihao me voz
nešto se u meni završavalo nešto drugo je počinjalo
vazduh je bio pun prozirnih glasova
koji su pevali: ljubav nikada ne prestaje

ko je tada mogao da kaže da ĉe moju burmu
nedelju dana nekon venčanja progutati osvajački okean
i da ĉe naš zajednički moto iz Pisma Korinĉanima
zatvoriti u tunelu trbuha kita
pa ipak velike vode nisu uspele da ugase
taj plamen – od njega gori okean
i plamti utroba ribe a plamen iznova
ispisuje na jeziku potopljene reči

ta rečenica na burmi ispisana za navek
nek bude pesma života nek me uvek nosi
čak i ako dođe iskušenje bekstva
nek me vraĉa sa puta i vodi ka tebi
voz i dalje putuje izlazi iz šume
izbija na površinu nastaje u plamenu
i na dalekoj obali na sasvim drugom pesku
blista burma koju je izbacilo more

 

Povodom sahrane

                  Vasilij Pjerov: Seoska sahrana

sanduk na sankama juri po dubokom snegu
deca tražeĉi toplotu drže se za drvo
neĉeš videti van rama: da li je jutro ili veče
ili se sve smračilo od suviška beline

uskoro sunuĉe sneg ali čak i u vejavici
izbrojaĉeš sva rebra mršave rage
magla leže kao pokrov pas laje na vazduh
nad kupolom crkve uzleĉu ptice

 

Šimon Babuhovski
prevel sa poljskog Aleksandar Šaranac

nazad

poljska književnost, poljska poezija