* POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI *
POBOCZA - Èasopis za književnost i kulturu Istoène i Srednje Evrope         Broj 3-4 (37-38)
         DECEMBAR 2009
         ISSN 1505-1676
srpska književnost, srpska poezija

o autoru
nazad

Srđan V. Tešin

Nepoderive uspomene sa Jadrana

Najživlje se seĉam porodičnih letovanja na Jadranu. Mogu da se setim neverovatnih pojedinosti. Moj otac se juče grohotom smejao kada sam mu rekao da se seĉam njegovih tigrastih kupaĉih gaĉica. Bio je pravi zavodnik taj banatski tigar. Bolje da ne počinjem priču o tome, ko zna kuda ĉe me odvesti. Imao sam nešto više od pola godine kada sam prvi put išao na more. Uspomene za Jadran neraskidivo su vezane za dugo putovanje narandžastim automobilom domaĉe proizvodnje: otac bi spustio zadnje sedište, raširio jorgan, a brat i ja bismo uživali kao lordovi. Majka je bila zadužena za pofezne i pohovanu piletinu. Jednom prilikom, kada smo jednako sporo kao puževi prelazili Velebit, iza nas je milio auto sa nemačkim tablicama. Brat i ja smo užinali kokošije batake i bekeljili se u lice vozaču, koji se toliko zablenuo u nas, valjda je bio gladan, da nije na vreme zakočio pa je tek-tek otpozadi zakačio naš auto. Neĉu citirati očeve reči izgovorene na očajnom nemačkom. Mnoge crno-bele fotografije svedoče o tome da sam voleo da se sam samcijat igram u pesku. Brat je za to vreme ili stao na bodljikavog morskog ježa ili je skakao u vodu pa razbio tintaru. Ja nisam bio tako pustolovnog duha. Verovatno je on bio taj koji mi je rekao da je naš pijani stric, koji i danas svoju sudbinu traži na dnu čaše, presolio morsku vodu. Kako sam se tad uplašio za sve ribe u toj slanoj vodi. Roditelji i rođaci nisu mogli dva dana da zaustave moje jadikovke zbog tužne sudbine morskih stvorenja. Nisam tada jedini put plakao na Jadranu. Seĉam se da mi je neki nemački ronilac - opet Nemac! - pokazivao raka kog je ulovio, a ja mislio da hoĉe da mi ga ubaci u gaĉice pa sam počeo da plačem kao da mi deru kožu s leđa. Kad je moj dresirani banatski tigar dotrčao, umalo da Nemačka izgubi jednog od svojih najboljih sinova u ratnom sukobu zapodenutom bez ikakvog razloga na Jadranu. Plakao sam i onda kada se moj stric spetljao sa nekom nemačkom familijom - e, sad mi ih je veĉ dosta - pa je želeo da se fotografiše za uspomenu sa plavom Hildom i dežmekastim Hansom. Ne da sam plakao, nego sam arlaukao ležeĉi na dušeku s aplikacijom Mikija Mausa: "Neĉu ja da se slikam sa okupatorom!" Kad se samo setim krstarenja Kornatima! To je bilo nešto što ĉe mnogo godina kasnije postati jedna od dragocenih uspomena sa putovanja. Ostrvo Svetog Roka, skuša na žaru, pentranje po maslini, kapetan koji viče: "Onaj mali ĉe upasti u more!" Nisam ni prvi ni poslednji kome je Jadran taster kojim uključuje seĉanja na detinjstvo. Moja prva putovanja su neuništiva poput očevih tigrastih kupaĉih gaĉica. Otac kaže da je u tim gaĉicama letos farbao ogradu. Štaviše, ja sam se jutros nakon tuširanja obrisao peškirom sa starih porodičnih fotografija s Jadrana. Nepoderive uspomene sa Jadrana. Nemačka proizvodnja. Dođe mi da ponovo zaplačem zbog Nemaca.

 

Jedina moja, krivo je more

Nemam nijednu fotografiju sa školskih letovanja u Baru, Prčnju i Splitu. Iz Bara sam za uspomenu doneo bakrorez, na kom je prikazana mapa tog grada iz XVII veka, a kog danas moj otac drži okačenog na zidu u kuhinji. Iz Prčnja i Splita nisam doneo slične suvenire preživele do današnjih dana. Jedino što me podseĉa na te gradove jesu otužne pesme koje pokušavaju da odsviraju bubuljičavi momci na gitarama češke izrade. Iz Prčnja sam se vratio nalik kakvom članu rokenrol benda koji je bio mesecima na turneji, jer sam sa nekoliko drugara iz škole osnovao tinejdžerski vokalno-instrumentalni sastav. Nas trojica smo svirali akustične gitare, a bubnjar je lupao po mojoj stolici na okretanje. Bilo je to, kad vratim film, drndanje, a ne sviranje. Onda je u bend došla devojčica sa završenom osnovnom muzičkom školom. Voleo sam je punih deset godina i zbog nje nisam hteo ni da pogledam druge. Svirala je klavir i za sve nas bila nedodirljiva. Vežbali smo besomučno, a upornost se isplatila: postali smo omiljeni u društvu i sve obarali s nogu. Svirali smo na gitarijadama i pobeđivali, postali smo solidni muzičari. E, kao takvi smo otišli na letovanje u Split i sa sobom poneli sav teret slave: dečaci su hteli da nas biju, devojčice da nas ljube. Pošto je kod mene sve okrenuto naglavačke, ja sam uspeo da se bez šamaranja i ljubljenja domognem para tvrdih sisiĉa. Moje prvo splitsko seksualno iskustvo (nevešto gužvanje s bucmastom četrnaestogodišnjakinjom) dogodilo se jednog poslepodneva, između ručka (supa, đuveč i jabuka) i užine (kriška hleba namazana svinjskom mašĉu, posuta solju i alevom paprikom), a pre odlaska na plažu (neobrađenim kamenim blokovima nasuta prljava obala). Da li zbog toga što sam joj bradavice zavrtao kao da tražim Radio Beograd ili zbog toga što sam imao, u to vreme vrlo popularnu, ali seljačku, frizuru s repiĉima, ona me je ostavila zbog nekakvog vaterpoliste. Koga je briga?! Najvažnije je da sam u Splitu mazio par najbeljih sisa koje se mogu zamisliti. U suštini, bio sam vrlo zaljubljive prirode, a sve moje ljubavi bile su tužne. Patio sam i mučio se kao niko u istoriji pre mene. Takav jad i takav teret niko nikada nije nosio na svojim nejakim pleĉima. Niko nije probdeo tolike noĉi čežnjivo maštajuĉi o svojim ljubavnicama (s mlečnim zubima i po kojim karijesom, sa mitiserima po licu i leđima, sa krivim nogama, truntavim zadnjicama i procvetalom kosom). Kako su uspomene varljive: živo se seĉam da sam ih nekada voleo toliko da sam hteo da poludim, a danas ne mogu da ih prepoznam kada ih sretnem na ulici. Da stvar po mene bude gora, nedavno sam upoznao ženu u svojim najzanosnijim godinama (izgleda kao avion, samo joj nedostaje pilot) koja mi reče: "Kako sam ja bila zaljubljena u tebe kad smo sa školom išli na more, a sad sam te jedva prepoznala!“ Jedina moja, krivo je more u Baru, Prčnju i Splitu.

 

Kasarne sa pet zvezdica

Triput sam bio na Visu. Prvi put sam sa roditeljima išao na zakletvu bratu koji je u Komiži služio vojni rok. A nakon petnaest godina, dve godine zaredom, odlazio sam na Vis na kongres pisaca: prvi put sam u hladu palmi smišljao kako da po povratku kuĉi osvojim visoku Didonu, gospođicu Artemidu, moju strogu boginju, a drugi put sam veĉ delio vojnički krevet sa njom u napuštenoj kasarni u gradu Visu. Interesantno je da sam za to ostrvo u Jadranu znao mnogo pre nego što sam naučio valjano da čitam. Kad smo se doselili u novi stan, u kupatilu nismo imali WC školjku pa sam ja, i kad je to veĉ postalo uvredljivo za moju dostojanstvenu guzicu, vršio nuždu u noši. Sedeĉi na toj kibli, bio sam bliži linoleumu na kome sam, u apstraktnim šarama, prepoznavao različite oblike koje sam pokušavao verno da precrtam u stari rokovnik moje majke. U tom u skaj ukoričenom rokovniku, na prvoj i drugoj strani, bila je zalepljena karta Jugoslavije u koloru. Zamišljao sam da je to Stivensonova mapa ostrva s blagom. Kao danas se seĉam da sam zaokružio dva ostrva u Jadranu: Vis i Palagružu. E pa na jednom od ta dva ostrva s blagom završio je moj brat, zbog toga što je, neposredno pred odlazak na odsluženje vojnog roka, učestvovao u tuči u kojoj je neko od seoskih đilkoša razbio nos sinovcu predsednika opštine. Ne treba biti previše pametan pa shvatiti kako je moj brat završio u kažnjeničkoj četi mornaričke pešadije u najudaljenijoj kasarni JNA. Na zakletvu bratu pošli smo opremljeni kao da idemo na letovanje: torbe, peškiri, ronilačke maske, peraja, dušeci na naduvavanje, gaĉe, majice, čajne kobasice, gazirani sokovi, "đačke" paštete... Autobusom do Beograda i vozom do Splita, pa trajektom "Lastovo" do Visa na kom sam jeo najbolji sendvič sa šunkom od kad je sveta i veka. Na Visu, u Komiži, sačekao nas je neki nadrndani zastavnik koji je dozvolio da se samo ovlaš pozdravimo sa vojskom, a onda nas podelio: "Muški ovamo, ženske onamo!" Otac i ja, sa drugim muškim članovima familija koje su došle na zakletvu, sprovedeni smo u jednu spavaonicu prepunu duplih vojničkih kreveta. Zastavnik nam je pokazao gde je kupatilo, poželeo laku noĉ i rekao da ĉe nas ujutru probuditi zvuk vojničke trube. Kad nismo pali s kreveta kad je zatrubilo buđenje. Ocu i meni su najviše na nerve išli oni ludaci koji su umislili da su ponovo u vojsci iako im je zbog broja godina oduzeta vojnička knjižica. Odveli su nas da vidimo postrojavanje, odslušali smo ono: "...dati svoj život...", malo plakali i izljubili se s bratom. Onda nas je zastavnik, koji je sad bio dobre volje, odveo da vidimo Titovu peĉinu. Za mene je to bilo kao da sam na ostrvu pronašao blago iz najranijeg detinjstva. Posle su otac, majka i brat pili prošek u jednoj konobi u Komiži, a ja sam se zbog nečega durio i nisam hteo da govorim s njima. Sve dok nisam ogladneo.

 

Srđan V. Tešin

nazad

srpska književnost, srpska poezija